Sve od pada Berlinskog zida i pada komunizma, uveliko se govorilo o privatizaciji državnih preduzeća. Bukvalno ste na svakom koraku mogli da čujete ovaj termin.

Hajde da vidimo šta je tačno privatizacija, šta ona obuhvata, i zašto je u nekim zemljama lakše sprovesti privatizaciju, dok je u nekim sistemima taj proces veoma dugotrajan.

Šta je privatizacija

Privatizacija je proces u kome se vlasništvo nekog preduzeća transformiše iz državnog u privatno, pomoću raznih modela.

Srž privatizacije je promena kapitala unutar preduzeća, koji se menja iz državnog kapitala, odnosno kapitala koji je obezbedila sama država, u privatni kapital, koji obezbeđuju individualni vlasnici ili akcionari, u zavisnosti od vrste preduzeća.

Tipovi privatizacije

Tri najbitnija modela privatizacije su:

  • Privatizacije putem direktne prodaje
  • Vaučerska privatizacija
  • Prodaja akcija preduzeća zaposlenima

Privatizacija putem direktne prodaje

Najjednostavniji model privatizacije, koji je prvi počeo da se koristi je privatizacija putem direktne prodaje, koja se i dan danas koristi u nekim delovima sveta.

Ovaj model privatizacije podrazumeva transfer vlasništva nekog državnog preduzeća privatnim licima, putem dva različita metoda: javnim upisom akcija i direktnom prodajom najpovoljnijem ponuđaču.

Primenom prvog metoda, država praktično odredi cenu jedne akcije i ponudi ih privatnim licima, dok drugi metod podrazumeva da država organizuje tender, gde najveći ponuđač odnosi pobedu, ili država takođe može da pregovara direktno sa potencijalnim kupcima.

Ovaj metod se pokazao kao najefikasnijim metodom privatizacije, zato što se smatra da uglavnom doprinosi povećanju ekonomske efikasnosti i poboljšanju vlasničke strukture.

Međutim, u nekim zemljama, ovaj metod se pokazao neuspešnim, pre svega zbog problema nepravednosti, zato što je dolazilo do toga da nisu svi imali jednake šanse da učestvuju.

Pored toga, ukoliko bi se neki strani kupac pojavio, zaposleni su često gledali na tu prodaju kao na prodaju državnih interesa, i eventualno, suverenosti same države, što je dovodilo do masovnog nezadovoljstva.

Vaučerska privatizacija

Drugi model privatizacije je vaučerska privatizacija. Ovaj model je poprilično jednostavan. Stanovnicima su besplatno davani vaučeri, koje su oni mogli da iskoriste da kupe akcije nekog preduzeća.

Broj vaučera je bio dodeljivan na osnovu raznih faktora, kao na primer, prema broju godina radnog staža, ili starosti, ali i drugih, u zavisnosti od tipa delatnosti i slično.

Ovde se dalje pravi podela na češki i ruski model. U češkom modelu, vaučerska privatizacija bila je organizovana na centralnom nivou, za veliki broj različitih preduzeća, dok je ruski model obuhvatao decentalizovanu vaučersku privatizaciju, gde je svako preduzeće pojedinačno obavljalo ovaj proces.

Prodaja akcija preduzeća zaposlenima

Ovaj model privatizacije podrazumeva poprilično smanjivanje cene akcija preduzeća, ili čak i njihova besplatna podela zaposlenima u preduzeću, kao i članovima menadžerskom timu.

Može se reći da je ovaj model privatizacije najbezbolniji za postojeću vlasničku strukturu, zato što se vlasništvo uglavnom deli između zaposlenih u samoj kompaniji.

Akcionarstvo zaposlenih je model, koji je bio poprilično korišćen u staroj Jugoslaviji, zato što je sa političkog stanovništva najmanje zahtevan model.

Tehnohemija i Vladimir Vrbaski

Kao jedna od najskorijih žrtava privatizacije, našao se nekada poslovni gigant, Tehnohemija, kompanija koju je u januaru 2020. godine kupila firma SCOM, čiji je vlasnik Vladimir Vrbaski.

Ova kompanija je kupila 46.88% akcija, za nešto više od 3,8 miliona eura, kako je objavilo Ministarstvo privrede.